Ko god želi da čuje u čemu je razlika između stvarnih istorijskih Nemanjića i lažnog crkvenog kulta o Nemanjićima, i u čemu je razlika između stvarnog Hrista i lažnog Hrista, neka ide po crkvenim doksologijama sve dok se ne uvjeri u to da je Srpska pravoslavna crkva iskopala nepremostivi ambis između degenerisane hristološke i političke interpretacije Novog zaveta i istinitog jezgra Hristove epifanije
Kada je 25. februara 2023. godine održana u Beranama priredba Srpske pravoslavne crkve u gradskom Kulturnom centru posvećena slavi Sv. Simeona „Mirotočivog“- velikom raškom županu Stevanu Nemanji, i izgradnji bazilike Sv. Simeona u ovom mestu, ispunila nam se želja da čujemo kako kir Metodije Ostojić, episkop budimljansko-nikšićki, poima hristologiju, istoriju Nemanjića, sintagme o naciji i narodu, i poželjne oblike crkvene propagande.
I ko god osim nas želi da čuje u čemu je razlika između stvarnih istorijskih Nemanjića i lažnog crkvenog kulta o Nemanjićima, i u čemu je razlika između stvarnog Hrista i lažnog Hrista, neka ide po crkvenim doksologijama sve dok se ne uveri u to da je Srpska pravoslavna crkva iskopala nepremostivi ambis između degenerisane hristološke i političke interpretacije Novog zaveta i istinitog jezgra Hristove epifanije.
ŠTO KAŽE KIR METODIJE
Ovo kaže kir Metodije Ostojić: „Jevanđelje koje se čita na današnjoj slavi ovog svetog hrama (bazilike Sv. Simeona u Beranama – prim D.V.), govorilo je o tome kako je Hristos govorio svojim učenicima: Ko hoće za mnom da ide neka uzme svoj krst na pleća svoja i neka ide za mnom“ .
Ovo Isus nije nikada rekao. I to ne samo zbog toga što apostolima nije mogao staviti u ruke krst pre nego što je sam na krstu završio, jer oni za krst još nisu znali, već zbog onoga kako je on uistinu pozvao učenike da mu se pridruže.
Sada pažljivo čitajmo Njegove reči, kojih se nebeski padobranac Metodije, izgleda, ne seća: „Ako ko dođe k meni a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu , i na braću , i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik“.
Dakle: samo onaj koji mrzi svoj rod i sebe samog može biti Isusov student. Ovo smo naveli ne zbog toga da bismo podstakli u vama želju da istražujete socio-patološku Isusovu misiju, iako nemamo ništa protiv toga, već da bismo ukazali da Crkvi nije strano falsifikovanje Hrista radi izgradnje neistinitog kulta kojim ona opravdava svoju egzistenciju.
Njen Hrist nije Hrist, prevara je.
GREŠKA SA SAVINOM BIOGRAFIJOM „MIROTOČIVOG“
Gotovo je neobjašnjivo zašto beranski episkop Metodije previđa da je Savina biografija svog navodno mirotočivog oca potpuno suprotna stvarnoj biografiji Stevana Nemanje koju je napisao kralj Stevan Prvovenčani, srednji Nemanjin sin, stariji Savin brat.
Metodije tvrdi da Nemanjina nauka nije bila ništa drugo do anđelština, „Jevanđelje“, skup memoara Isusovih studenata i Pavlovih deduktivnih tekstova o Hristovom „učenju“.
Teško da je tako – ne zbog toga što Stevan Nemanja nije znao da čita i piše, i što je Biblija za njega bila debeo predmet od kože, već zbog toga što je tri godine nagovarao katoličkog Fridriha Barbarosu da zajedno napadnu pravoslavni Carigrad i podele plen, i što je u moru krvi razarao slovenske gradove poput Niša, Stoba, Gradca, Skoplja, Prizrena, Svrljiga i drugih, i što je vodio, zajedno sa Savom, papski krstaški rat protiv slovenske bogumilske braće.
Nemanja ni slučajno nije okupljao Srbe, kako to misli Metodije Ostojić, jer za Srbe nije ni znao. Kako bi i mogao kada oni nacionalno ne postoje u 13. veku kako u građanskom tako i u etničkom smislu. Stevan nije širio Srbiju već Rašku kao privatnu teritoriju Nemanjića i savezničkog plemstva. I on ni slučajno nije bio otac srpske države kako to opet otkriva Metodije, već je bio novi vladalac raške županije koja je postojala već sto godina pre njega.
I suprotno svetosavskim neistinama iz 20. veka sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu koje Metodije ritmično ponavlja kao što divlje guske podjednako klikću na padobranskim visinama, Sava nije nikada rekao da je Srbin, nije nikada izgovorio reč „pravoslavlje“, nije nikada rekao da je arhiepiskop svih srpskih zemalja, nikada nije izgovorio sintagmu „sve srpske zemlje“ i nikada nije kazao da su Bosna i Hercegovina njegova dedovina. Uzaludni falsifikati koji se o tome u tajnosti pišu u podrumu Patrijaršije izazivaju u akademskoj javnosti jedino prezir.
Sveti Sava nije o Stevanu Nemanji napisao nikakvu biografiju već hagiografski panegirik o nepostojećim moralnim osobinama svog oca, kog je opisao kao živog anđela na zemlji bez faktografskih dokaza. Ali nigde nije rekao, poput beranskog episkopa Metodija, da je njegov otac Stevan Nemanja „otac srpskog naroda i nacije“.
Stefan Nemanjić
A potpuno suprotno od Save, činjeničnu biografiju o Stevanu Nemanji je dao Stevan Nemanjić (i pomalo monah Domentijan), sin mu i kralj Rašana, koji je metodično opisao sva ona dela očeva i karakterne osobine koje je upravo Isus i zahtevao za svoje sledbenike: mržnja, razaranje, nemilosrdno osvajanje.
U tome stari Nemanja nije bio nikakav izuzetak u ondašnjoj Evropi, svi evropski vladari su, u stvari, zaista bili ne manji Isusovi sledbenici od raškog župana. Ali Crkva ne uči narod po kralju Stevanu Nemanjiću, već po patrističarskom mističaru Savi.
METODIJE, POZNAVALAC TEORIJE NACIJE
Kir Metodije je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Podgorici i na Bogoslovskom fakultetu u Foči.
O Fočanima ništa ne znamo, ne znamo ni za kakvog tamošnjeg teologa koji je poznavao genezu evropskih nacija – što ne znači da ga nema – ali zato znamo da tokom 90-ih godina 20. veka Ljubiša (monah Metodije) Ostojić na podgoričkoj ekonomiji, osobito od profesora sociologije, nije mogao dobiti obaveštenje da je Stevan Nemanja bio Srbin nalik političkoj ideologiji stvarnih Srba od 17. veka na ovamo, od Banata do Crne Gore.
Ali episkop Metodije je odnekud usvojio nepoznati aksiom da je župan Nemanja kao „otac srpskog naroda i nacije“ bio u „hrišćanskom i savremenom smislu objedinitelj i ujedinitelj srpskog naroda“. Metodije očigledno još ne zna da, bar za sada, postoje jedino izgrađeni pojmovi etničke krvne nacionalne zajednice koja nije zavisna od religije ma koliko ljudi bili religiozni (etnički Srbin je iznad religije), i pojam građanske nacije kao sistem jednakosti svih ljudi pred zakonom bez obzira na religiju, naciju, klasu i ideološku struju.
Stevan Nemanja nema veze ni sa jednom niti sa drugom nacijom. On je prednacionalan.
METODIJE, POZNAVALAC DJEČJE PROSVJETE NEMANJIĆA
Episkop Metodije je o Nemanji i Nemanjićima rekao: „Ono o čemu se najviše brinuo, pa zbog toga najveće plodove je imao srpski narod, između ostalog, je to što se Sveti Simeon i Nemanjići brinuli o vaskolikom pitanju, odnosno vaspitanju, hranjenju djece i omladine srpskog naroda…“ .
Da je dijete Ljubiša Ostojić živelo u 13/14. veku pod Nemanjićima, ne bi znalo ni da piše, ni da čita, a ne bi smelo ni da se igra van svog sela, niti ribu da peca, a ni zeca da uzamkari; radilo bi na njivi i kosilo seno na livadi, a i težačilo bi u štali od jutra do mraka.
Nemanja ne samo da nije osnovao nijednu školu, jer za njih nije ni znao – mada ih je u gradskoj crkvenoj i esnafskoj Evropi bilo – nego nije osnovao nijedno sirotište za „srpsku“ decu svojih pobijenih protivnika, nijednu bolnicu i sirotište za decu pomrlih roditelja od gripa, nije osnovao nijednu dečju kuhinju za decu, i nijednom detetu nije poklonio bajku da mašta o boljem životu.
A nijednu školu nije osnovao ni njegov sin Sava – jer je Sava osnivao manastire sa nesvetovnim patrističkim znanjem (Sava nije stigao ni do Abelardove metafizike), niti je osnovao školski sistem – pogotovo nije osnovao trostepeni islamski školski sistem sa diplomama koji će Evropa da preuzima tek od kraja 18. veka, niti je napisao ijedan udžbenik, niti je formirao nastavne predmete i učila, niti je proizveo profesore i naučne diplome, niti je održao ijedno predavanje na tadašnjim univerzitetima u Evropi, severnoj Africi i na Bliskom istoku gde se kao princ kretao.
A univerziteta na sistemu artes liberales je van Evrope i u Evropi bilo na desetine. Prvu biblioteku je u 14. veku osnovao tek Dušan Nemanjić, ali ne u Raškoj, ne ni u Beranama – već u Dubrovniku, da tamo školuje plemićku mladež za državne poslove. To je bilo sto godina posle Save.
A u Evropi jeste bilo da se pod zemlju zakopa svako ko od popa drugačije misli, što je i Sava prokletstvom i mačem činio u svojoj „Žičkoj besedi“.
KO JE OSNOVAO PROSVJETU
Nisu Nemanjići i Rašani osnovali nikakvu prosvetu, već vojvođanski Srbi u 18/19. veku, u Sent Andreji, Zemunu, Segedinu, Karlovcima, Somboru, Novom Sadu, Pešti i na drugim mestima. I štitili su od 16. do 19. veka u sremskom Irigu laičku guslarsku slepačku akademiju da bi čak i slepcima dali „školsko“ zanimanje i zaradu po srpskom svetu a narodu dali mitove i kultove kojima ih nisu učili popovi.
Ali ih nisu ni odbacivali – kaže sremski književnik Borislav Mihajlović Mihiz iz svešteničke familije, jer su svuda na svetoj Fruškoj gori u blizini Iriga manastiri Krušedol, Hopovo, Grgeteg, vrdnička Ravanica, obe Remete i Rakovac gde se imalo šta čuti. Uroš Predić je 1882. godine nacrtao grafiku „Guslar“ gde guslar okružen decom besedi narodne bajke, dok mirotočivog Simeona i Savu niko, ni na jednoj slici, ikoni, nije video sa srpskim porodom.
Politika SPC je program građanskog rata
A irišku „akademiju“ je posle bečke zabrane rada iz 1780. godine preuzeo Slankamen u privatnoj guslarskoj školi tokom celog 19. veka. Poslednji veliki srpski guslar tok doba Pera Dmitrov umro je 1926. godine.
A seoski beranski biskupi i laički popovi koji čim progovore odmah osete da su prvo Srbi, a potom misle da su hrišćani – neka znaju da nisu hrišćani. Ovo smo im rekli polemičkim jezikom Srba iz 19. veka.
I dodajemo ovo: Hrišćani su prva nadnarodna i nadnacionalna interkontinentalna nacija na svetu. Hrist se oslobodio etno-filetizma i jevrejstva da bi zaživeo u svakom narodu. Nije Jevrejin predsednik sveta, već Hrist, anti-nacionalist i građanin, svih ljudi podjednako.
ČEMU NEISTINE
Neistine iz Berana da je Srbin samo onda Srbin ako je patristički sledbenik beogradskog pravoslavlja i lažnih kultova Srpske pravoslavne crkve o Nemanjićima, i da Srbina van ove vere nema, najviše vode Crnogorce ka trajnom raskolu kome sutra ništa neće biti strano, čak ni punjenje kubura barutom.
Da kažemo tajnim guslarskim šatrovačkim jezikom, njihovim „gegavačkim“ argoom, pobiće nam se „keve“ – uistinu je to njihova reč za majke, preuzesmo je do danas.
Politika Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori je program građanskog rata, apsolutnog cepanja stanovništva na dve vojske jedne te iste krvi i žile, radi njene vlasti i njenog učvršćenja. Koliko glava će pasti i koliki kulturni poraz će narod pretrpeti, i to obe strane, zbog vlasti Crkve, nju uopšte ne brine niti saoseća sa žrtvama. To je tipično za fanatika, čoveka gluvog za dijalog i saradnju. Ta ratna politika neće zaštiti crnogorske Srbe od duhovne propasti ma koliko oni palili tamjan i pili na liturgiji Isusovu krv, jer im episkop iz Berana neće preporučiti da odu u univerzitetsku i narodnu biblioteku da uče o svojoj stvarnoj prošlosti, stvarnim Slovenima i Srbima. I da uče o drugačijem hrišćanstvu, i da uče kako se kuju programi za novi život.
I teško je shvatiti kako se iko odvažava u Crnoj Gori da osniva „demohrišćansku stranku“, poput Krivokapića, a da pre toga ne pita demohrišćane Evrope – recimo Hrišćansko-demokratsku uniju u Nemačkoj – zašto su u njenom članstvu ne samo katolici, već i protestanti, pravoslavni, muslimani i ateisti, i zašto je moguće da u demohrišćanskoj Demokratskoj internacionali centra bude član Erdoganova turska Partija razvoja i pravde, kao i Kosovska demokratska liga Ibrahima Rugove? I to sve do danas.
Što će njima integracija u zemlji i van nje, a nama ne, nama je međusobni rat draži?
GDJE JE KRAJ
Kada vidite šta politika Velike Srbije i pravoslavnog srpstva čini Srbima u Crnoj Gori zahtevajući beogradskom patrijarhatu šampionsko mesto u definiciji modela srpstva i srpskih interesa, onda razumete da to dovodi u pitanje državnu stabilnost kako u Crnoj Gori, tako i međunarodnu stabilnost Srbije. Time je Srpska pravoslavna crkva gotovo prešla granicu uživanja demokratske slobode na svoj politički rad.
A kada se to dogodi, onda možemo na primeru Rusije da uočavamo zašto su ruski carevi i boljševici tu slobodu oduzeli Moskovskom patrijarhatu. Nije patrijarh u Rusiji najveći Rus, već je to car, i ne sme patrijarh da svojom politikom podigne veću zastavu od njega .
Ivan Kalita Grozni je oduzimao manastirsku imovinu Ruskoj crkvi, Petar Veliki je 1700. godine ukinuo ruski patrijarhat, a vladike je postavljao Kremalj što će se ukinuti tek za vreme februarske revolucije Aleksandra Kerenskog 1917. godine, carica Katarina Velika je nacionalizovala svu imovinu Ruske crkve i pretvorila sve popove u državne službenike sa zakletvom na vernost kruni, a Aleksandar Prvi Romanov je početkom 19. veka otvoreno podsticao različite verske struje neprijateljske prema Ruskoj crkvi. Boljševici su gotovo potpuno razorili Rusku crkvu, čiji će rad oni i da oprezno obnove zakonima Gorbačova i Jeljcina.
Ali koju vlast u Rusiji jedino hvali Srpska pravoslavna crkva: jedino hvali Putinovu vlast, jer on finansira budžetom Moskovski patrijarhat radi ratne obnove vlasti Moskve nad svim slabim evro-azijskim narodima. To isto podržava programom Velike Srbije i beogradski patrijarhat u jugoslovenskom prostoru.
I zato toj politici nisu potrebni novi teolozi i moderni konstruktori nove crkvene politike u savremenoj Crnoj Gori i Evropi. Zato joj je dovoljan padobranac iz Berana, koji o hrišćanstvu malo zna, ali zna da ratuje. I zna da naduva „srpski“ balon da leti iznad Crne Gore, a da dole osim Srba ne vidi druge ljude i pravo na sreću svih njih.
Pobjeda
