Piše: Dejan Ilić
To – da ćemo se naoružati – kaže osoba za koju mnogi veruju da će u ponedeljak u Briselu prihvatiti sporazum za „normalizaciju“ odnosa između Kosova i Srbije. A „naoružaćemo se“ jer „svi planiraju da ratuju u narednih 20 godina“. Tako objašnjava želju da „se naoružamo“. Uvrnuto, je l da? Dok se tobože spremaš da prihvatiš sporazum, jer je to neka garancija da će se sačuvati mir, planiraš da kupuješ oružje jer očekuješ rat. Ali, za taj rat odmah skidaš odgovornost sa sebe, jer „svi planiraju da ratuju“, ni manje ni više nego u narednih 20 godina.
Pitanje 1: Zašto bi se bilo šta potpisivalo u ponedeljak, ako znamo da će u narednih 20 godina ionako čitav svet goreti u ratu?
Pitanje 2: Zašto ne potpisati sporazum u ponedeljak, kad od sporazuma ionako neće biti ništa, jer će u narednih 20 godina čitav svet goreti u ratu?
Pitanja 1 i 2 su, razume se, retorička. A retorička su zato što je predlog sporazuma u stvari nebitan. Šta god da u njemu stoji. Nebitan, naravno, ako ga prihvata ili ne prihvata Vučić. I ako treba da ga sprovede režim s Vučićem na čelu. U toj glavi, Vučićevoj, samo je promaja.
Decenijama, tamo negde od kraja šezdesetih, pumpaju se „Srbi“ da će im Kosovo biti oteto i da se to ne sme dozvoliti. Obrazovanje, kultura, mediji, politika – sve se upreglo da utuvi „Srbima“ da je Kosovo njihovo i samo njihovo. Ne moramo sad pokazivati kako se to radilo i zašto je bilo pogrešno. (Neka čitalac uostalom pogleda tekstove, recimo, Vladana Jovanovića iz knjige „Slike jedne neuspele integracije: Kosovo, Makedonija, Srbija, Jugoslavija“.)
Uzmimo neka je sve baš tako kako se kaže, jer naposletku „Srbi“ posle višedecenijskog upornog „prosvetnog“ rada razmišljaju i ponašaju se kao da to jeste istina. Da bi počeli da se ponašaju drugačije, ponovo je potreban jednako uporni višedecenijski rad u obrazovanju, kulturi, medijima, politici… samo u obrnutom smeru. To jednostavno znači da treba podići generacije koje bi bile zrele da prihvate neki, bilo kakav, sporazum između Kosova i Srbije. Najmanje 20 godina je potrebno za to.
Jeste, istih onih 20 godina za vreme kojih nas Vučić ubeđuje da će svi ratovati. Da zaista hoće bilo šta ozbiljno da prihvati, Vučić bi sada (a i sad je kasno) morao da počne da priča o miru, a ne da, po svom starom običaju, priziva rat (u čemu je u prošlosti bio izuzetno uspešan) i broji „nepriznavače“.
Da me čitalac ne shvati pogrešno, ne brinem ja ovde za Vučića niti imam nameru da (po ko zna koji put) analiziram njegove nesuvisle izjave. Mene, kao i obično, ovde zanima Srbija. Ova Srbija, kakvu je danas imamo, ne može se dogovoriti ni o čemu s Kosovom. Recimo još jednom: da to sve bude baš tako, dugo se i uporno radilo. Sve i kad bi Vučić u ponedeljak prihvatio sporazum (a neće), od toga ne bi bilo ništa, jer taj sporazum ova današnja Srbija ne može prihvatiti i sprovesti.
Mnogi su je pravili ovakvom, ali ju je Vučić u protekloj deceniji zacementirao, da takva ostane… pa dobro, ne baš zauvek, ali svakako dugo. U prošlih desetak godina moralo je da se radi sve drugačije, da bi u ponedeljak bio moguć bilo kakav sporazum između Srbije i Kosova.
Zato, žitelji Srbije zabrinuti za Kosovo, neka mirno spavaju. Ništa se neće dogoditi u ponedeljak. Samo što to nije dobra vest. Dok oni spavaju, Vučić će ih naoružati, za novi rat. Uz to će im lepo objasniti da to nije zbog Kosova, nego zato što su navodno svi poželeli da ratuju. A ko smo mi da idemo mimo sveta? Pa zato i nama puške u ruke i svi na – Kosovo. Kad se ukaže prilika. Tako ukrug, svakih 20 godina.
Peščanik
