vominfo.com
Dok Srpsku Pravoslavnu Crkvu žele da predstave kao oazu mira i lučonošu srpstva dotle spravosudni organi u regionu istražuju njene veze sa raznim oblicima kriminala poput pedofilije i drugo. Uskoro će se to dogoditi i u Srbiji.
SPC će napokon biti raskrinkana i kažnjena za podsticanje mržnje, zločine i laži a neće uz pomoć srbijanskog režima da diže optužnice protiv onih koji ukazuju na njihova djavolska nedela.
SPC ima monopolistički status u Srbiji ali nažalost i u regionu i dok lupetaju o veri zaboravljaju da svi ljudi imaju pravo izbora u koju će crkvu ići i da dobrovoljno mogu da iskažu pripadnost.
Niko nema pravo pa ni SPC da na račun jedne verske organizacije osporava drugu jer se to zove VERSKA DIKTATURA.
Kao vernik polazim od toga da su mi razum i društvenost od Boga i da svi jedni prema drugima moramo biti pristojni i civilizovani .
U sklopu priprema za odlazak u UN u Ženevi gde ću imati priliku da govorim o “Zločinima
SPC pod zaštitom države Srbije” u narednom periodu organizovaćemo u sklopu NVO
Dinainternational Panel kroz koji ćemo predstaviti druge Pravoslavne verske zajednice u Srbiji i regionu, gde ćemo se dotaći njihovih problema, nedostatka prava i drugih poteškoća u radu zbog monopolističkog položaja SPC koji je dobila isključivo zloupotrebom Božjeg poslanja.
Pisaćemo o problemima Rumunske pravoslavne zajednice, Hrvatske Pravoslavne Crkve, Crnogorske Pravoslavne Crkve, Starokatoličke crkve itd.
Ovo će biti jedna od glavnih tema u UN. Panel počinjemo s problemima rumunske zajednice u Timočkoj Krajini u Srbiji .
Bojan Jovanović
https://www.mdinainternational.org
Timočke crkve održavaju živi plamen rumunstva i pradedovske vere
Autor članka je Oana Nistor od 29. avgust 2021 godine, ali još uvek veoma aktuelan:
Foto: Lična arhiva oca Bojana Aleksandrovića
U Timočkoj dolini Rumuni i dalje očekuju da ih domovina zagrli i pita šta ih boli (?) i tako im olakša rane. Poslednjih 200 godina čekali su da rumunske vlasti budu čvršće u dobijanju istih prava koja imaju srpska manjina u Rumuniji ili Rumuni u Vojvodini. O tome kako uspevaju da održe plamen rumunstva u više nego polovičnim uslovima, razgovarala sam u intervjuu sa sveštenikom ocem Bojanom Aleksandrovićem, administrativnim vikarom timočkim i protojerejom Priobalne Dakije.
Časni oče, koliko Rumuna ima u Timočkoj dolini? Znam da je popis stanovništva bio zakazan za ovu godinu…
Trenutno popis nije urađen, iako je najavljen za proleće ove godine, zbog pandemije je odložen za jesen. Ali popis stanovništva u Srbiji uvek se pokaže lažnim. Na primer, na poslednjem popisu od strane srpskih vlasti bilo je oko 36.000 takozvanih Vlaha i skoro 2.000 Rumuna. Što je slično, samo što nas na srpskom jeziku zovu Vlasi, jer se nekada Kneževina Vlaška (Ţara Românească) zvala “Vlaška”, a mi smo ipak Rumuni. I ovu zabunu, ako je tako hoćete okarakterisati, oko naziva Vlasi/Rumuni/Vlah(i) takođe su izazvale srpske vlasti i deo je procesa asimilacije kojem smo bili podvrgnuti toliko godina. Uprkos njihovoj tvrdnji (tj. Srba) nas ima mnogo više; u istočnoj Srbiji živi oko 300.000 Rumuna.
Sa kakvim se problemima suočavaju ovdašnji Rumuni?
Želim da vam kažem da smo mi u posebnoj situaciji od bilo koje druge manjine u Srbiji jer nemamo nikakva prava. Mnogi nas smatraju delom srpskog naroda, jer skoro 200 godina nismo imali ni svoje škole ni crkve; ništa što nas je definisalo kao naciju osim jezika naučenog kod kuće, igara i narodnih pesama koje se prenose sa kolena na koleno. Ništa drugo. A situacija se nije promenila uprkos tome što Srbija želi u EU. Nemamo pravo da podižemo crkve. Nemamo ni školu sa rumunskim jezikom. Nemamo ni disciplinu koja se zove maternji jezik, barem po dva-tri časa rumunskog jezika nedeljno…
Daću vam primer koliko je teško nešto dobiti. Pre nekoliko godina desio se pilot projekat, probni, da se rumunski jezik izučava kao fakultativni u školi. Ali to je urađeno tako da to ne bi bilo prihvaćeno od roditelja. Kako je ovo moguće? Jednostavno. Na početku svake školske godine roditelji su morali da potpišu da žele da (da njihova deca) uče rumunski jezik ili, pazite, informatiku. (I sada) na ovo pitanje: “Koji predmet birate između informatike i rumunskog jezika?”, neki nastavnici su im čak rekli: “Oni hoće rumunizaciju, ali zašto im treba rumunski (jezik) kada je, gle, budućnost – informatika”! I drugi slični slučajevi. A ako su neka hrabrija deca i roditelji izabrali rumunski jezik, ovi mališani su tada sedeli po hodnicima jer je uprava rekla da nemaju profesora rumunskog jezika. Uradili su to tako da su se naša deca osećala poniženo, jer su im se druga deca rugala i hvalila kako pohađaju informatiku, a naši Rumuni gube vreme na hodniku.
Takav projekat, u kome 50 ljudi od 300.000 stanovnika uči rumunski (jezik), nije ništa drugo do prašina u oči, kako bi srpska država mogla reći, kako se sprovodi plan. Ali u stvari, to se ne radi, to je prevara.
Timočani se žrtvuju da održe Crkvu u narodu
Koliko rumunskih crkava ima u istočnoj Srbiji?
U istočnoj Srbiji ima mnogo rumunskih crkava, ali je većina njih u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve. Videvši da nema šanse da se situacija promeni i da se verovatno više nikada neće vratiti (nama), jer je prošlo mnogo vremena, počeli smo da gradimo nove crkve. Male, (koliko nam dozvoljavaju mogućnosti), ali koje postoju i žive, da se u njima služi i da održavaju vezu sa majkom Crkvom u matici.
Trenutno imamo 12 crkava i kapela, ali tamo gde nemamo crkvu služimo i u kapelama.
Imamo i strukturu Timočkog vikarijata, koji ima tri proto-namesništva i oko 26 parohija. Kažem otprilike jer imamo još nekoliko u osnivanju, a kada bude zvanično razgovaraćemo i o njima.
Ali ove parohije nisu (sistematizovane) uređenje, na kakve smo navikli u matici. Na primer, od sela od 1.500 Rumuna, imamo samo 100 Rumuna koji brinu o nama, hrabriji su i žele da brinu o nacionalnoj Crkvi. Stalo mi je do njihovog identiteta. Problem je što kada neko umre u rumunskom selu, Srpska crkva nam ne dozvoljava da uđemo u crkvu jer kažu da je (ona) njihova, ne zvone zvona za mrtve itd. I onda su ti ljudi ekstrasvesni, ekstra hrabri jer se ovde žrtvuju da bi sačuvali (svoju) nacionalnu Crkvu.
S druge strane, ako pogledamo broj parohija, 26, neki bi mogli reći da, gle, dobro im ide.
Kažem da je jako dobro što ima i ovih, ali ima parohija koje ne mogu da se izdržavaju, treba im pomoć. Nadam se da će u budućnosti sve više ljudi uvideti da je to za njihovo dobro i preći kod nas. Zgrada, ako nije završena, ne može biti funkcionalna. Isto tako i Crkva. Ako je izgrađena (i funkcionalna), vernici se umnožavaju nakon što vide da sveštenik služi, a ne ide u zatvor. Nakon što vide da se bori da im bude dobro. Nakon što vide da se mrtvi sahranjuju po drevnom predanju, slušaju rumunski jezik u crkvi, ohrabre se i jedan po jedan dolaze.
Ali kako uspevate podizati crkve s obzirom da na to nemate pravo?
Doduše, ni sada nije dozvoljena gradnja crkava (hramova), ali smo našli način, “rupu u zakonu” o crkvama i verskim zajednicama koji kaže: “Crkve i verske zajednice obavljaju bogosluženje, verske obrede i ostale verske delatnosti u hramovima, drugim zgradama i prostorima u njihovom vlasništvu ili u iznajmljenim prostorima”.
Kako sagraditi ovakav “prostor”? Uz pomoć vernog naroda, predsednika i članova parohijskih saveta, ljudi koji žele da poklone zemljište Crkvi i traže odobrenje u njihovo ime za izgradnju magacina, garaže itd. (Dakle, kao “poslovni” ili komercionalni “prostor” prim. prev.). Mnogo puta sam se našalio i rekao im da je to garaža za božji auto, koji je nevidljiv i zato ga ne vidiš ni kad dođe ni kad ode.
Kasnije nam ovi dobri ljudi poklanjaju zgradu, a mi, dobijajući garažu, magacin i sl., ne radimo ništa drugo, osim da primenjujemo Zakon o Crkvama i verskim zajednicama koji kaže da crkve mogu da koriste te prostore, a da ne preciziramo o kakvim prostorima je reč.
Kasnije tronošemo prostor (tj. postavimo sveti prestol, tron), osveštamo ga i on postaje crkva.
Postoje li publikacije ili mediji na rumunskom?
U istočnoj Srbiji ne, samo u Vojvodini.
Kako u ovim čudnim uslovima uspevate da održite u životu plamen rumunstva?
Imamo osam sveštenika u zajednici od 300.000 Rumuna i takođe činimo sve što je u našoj moći da održimo živim plamen rumunstva. Tamo gde imamo crkve služimo. Takode gde imamo troite (ili cruci/krstove, obično postavljeni na nekim svetim mestima, prim. prev.) obavljamo (izvesna bogosluženja). (Troita je reč slovenskog porekla koja označava tri spojena krsta, Sveta Trojica), a one koji dođu i žele da nam priđu, učimo ih da čitaju i pišu
(na rumunskom). Razgovaramo sa njima o veri, nacionalnom identitetu, kulturi, promovišemo tradiciju i običaje koje Rumuni ovde toliko vole.
Timočko sveštenstvo sa vikarnim rumunskim sveštenikom ocem Bojanom Aleksandrovićem služi moleban ispred krsnog mesta: standardni izraz za krstove je troita (pl. troite ); nazivaju se i cruci la rascruci („raskršća“, severni deo Zapadne Moldavije ), rastigniri („raspeća“,
Maramureš), icoane („ikone“, okrug Valčea ), rugi („kolčevi“, Tinutul Padurenilor [ ro ] , okrug Hunedoara ), cruci („krstovi“, Transilvanija i Oltenija), lemne („drvene grede“, u starim dokumentima).
Imamo 148 rumunskih lokaliteta plus nekoliko mešovitih, a u njima se nalaze rumunske pravoslavne crkve, ali pod okupacijom Srpske pravoslavne crkve. Hoću da vam kažem da postoji najveća nasilna asimilacija, oštra, čak i borbena, rekao bih. Zašto? Jer se ljudima kaže ovako: Ako hoćete svoj jezik u crkvi, imaćete još jedan rat kao u Bosni ili na Kosovu. To su gluposti, laži, obmane, da se u njih unese strah i uplaše. A ljudi posle 200 godina problema, napuštenosti, jer su prepušteni sami sebi, odustaju…
“Želimo reciprocitet. Neka i mi imamo prava koja Srbi imaju u Rumuniji”
Pomenuli ste napuštenost. Očekujete li veću podršku rumunskih vlasti? Kako gledate na ovu pomoć?
Skoro 200 godina čekamo podršku naše majke! Čekamo da osetimo njene zaštitničke ruke. Ali, nažalost, nadležni su nas prepustili da se snalazimo kako možemo. Hvala Bogu što su poslednjih godina neke, njih vrlo malo, institucije u matičnoj zemlji shvatile da nam je potrebna pomoć. Dok nam je Rumunska patrijaršija prva pomogla i pomaže nam, a pomaže i podržava nas Državni sekretarijat za verske zajednice i nešto malo Rumunski institut za kulturu. I to je to.
Rumunska diplomatija treba da insistira i zahteva da se poštuju neka pravila jer mi kao država Srbima u Rumuniji dajemo sva prava. Ali takođe želimo reciprocitet, da i Rumuni u Srbiji imaju svoja prava. Hajde da govorimo o terminima, o konkretnim stvarima, a ne tako, da će se to uraditi, pa videćemo, itd. Imamo protokol potpisan između Rumunije i Srbije od 2012. godine u Briselu, koji se ni danas ne poštuje, ali ni to niko ne insistira. Tačno je da srpska strana nema interesa, jer im situacija odgovara. Ali od tada je prošlo devet godina.
U srpskom Banatu, u Vojvodini, gde ima oko 30.000 Rumuna imaju sva prava, i škole, i crkve itd. Tamo žive i Mađari, koji su zahtevali vraćanje (svoje oduzete) zemlje; srpska država je uvela zakon po kome oni koji su bili pripadnici nemačke vojske u Drugom svetskom ratu neće dobiti ništa. A Mađari su to bili skoro svi. Tada vlasti u Budimpešti jasno poručile onima u Srbiji da će Mađarska, ukoliko se zakon ne revidira, blokirati Srbiju na putu ka EU. A Srbi za nedelju dana promenili zakon, tako da samo oni sa dokazanim ratnim zločinima neće dobiti povraćaj.
Verujem da bi veća odlučnost, odlučnost i češća intervencija sa rumunske strane mogle da reše problem.
Drugo što bi nam pomoglo bilo bi finansiranje pravih projekata, a ne onih koje slikaju dve-tri slike za Fejsbuk i to je to. Na terenu se mora proveriti da li su sve aktivnosti koje su obuhvaćene projektima zaista i urađene. Iskreno vam kažem da se Odeljenje za Rumune svuda u Timočkom regionu prikazuje kao “Antirumunsko odeljenje”. Postoje mnogo
“projekata duhova”, kako ih ja zovem, koji dobijaju sredstva, a oni prikažu neke fotografije na Fejsbuku, nekoliko lepih reči u fajlu i na to se sve svodi. U stvarnosti ništa ne postoji niti je šta urađeno.
Na primer, umorni smo od toga koliko je biblioteka “formirano” u Timočkoj dolini. Mislim da ima oko 30 biblioteka… Moramo biti realni: šta ćemo sa bibliotekom u Timočkoj dolini kada ovdašnji Rumuni ne znaju da čitaju i pišu na rumunskom? Zatim postoji drugi aspekt. Kaže nam se, da dolaze sa knjigama i nose ih koferima: udžbenike ‘70-‘80-ih godina, knjige u kojima je prikazana rumunska trobojka, kao i himna Socijalističke Republike Rumunije i slično. Knjige sa kojima oni koji prave projekte sakupljaju odakle su bačeni i donose ih ovde, slikaju se sa nama i na tome se svodi sva akcija. Uzeli novac za projekte i otišli. Ovo nije normalno.
Osnovali smo biblioteku 2007 godine, jer još ima onih koji znaju da čitaju, a oni koji ne znaju da čitaju, slušaju nas, pričamo rumunski sa njima, oni razumeju, i ovo je rešenje. Ali ne (samo) “bibliotekama” i praznim rečima na Fejsbuku čuvamo svoj nacionalni identitet, duhovnost, već kroz kulturne događaje, konferencije, festivale na kojima se mogu organizovati simpozijumi ili seminari o istoriji Rumuna i primeniti na istoriju Rumuna u okruženju; zatim prikazivanjem i objašnjavanjem igara i pesama, jer su im one prirasle srcu i duši i moramo im dati ono što vole, šta im je pomoglo da održe vezu sa maticom. Neka se onda pokaže kako je u crkvi, učešćem u bogosluženjima i raznim događajima u zajednici, u otkrivanju predanja vezanih za veru naših predaka…
Rumunska pravoslavna crkva je prva koja je ovde napravila administrativnu strukturu, sveštenici poznaju mesta, ljude, poznaju specifičnosti kraja i probleme sa kojima se Rumuni suočavaju. Zato bi najbolje bilo da se institucije u matičnoj zemlji, koje se svuda bave Rumunima, prvo konsultuju sa Crkvom, da dođu u kontakt sa realnošću na terenu ako zaista žele da nešto urade za nas.
Rumunska crkva u živopisnoj dolinu Timoka
Ali zar u Srbiji nema udruženja Rumuna koja kroz neke projekte Timočanima pružaju podršku?
Vrlo malo udruženja je zaista aktivno i nešto radi, ostala su samo aktivna u prikupljanju projekata. Udruženja koja su povezana sa sveštenstvom i namesništvom u Timočkom regionu i koja zajedno sa nama vode određene projekte još uvek nešto rade i nešto (od toga) se vidi na licu mesta. Ali rezultati ostalih su vidljivi tek kada se takmiče u projektima.
Ne kažem to da bih se hvalio, ali ponavljam: bez konsultacija sa Rumunskom pravoslavnom crkvom, ovde, u Timočkoj dolini, ne može mnogo da se uradi. Crkva je garancija istine i dobro obavljenog posla.
Reći ću vam nešto što je možda tužno, ali je realnost: ako se ništa ne preduzme, ako se ljudi koji su ovde ne uključe u prave projekte i ako im se ne pomogne, za 20-30 godina ih neće biti. Biće potpuno asimilovani.
Zato ponavljam i kažem da bi trebalo više diplomatskih intervencija Rumunije, naše majke, da bismo mogli uraditi još više.
Da li je fenomen migracije opasan za rumunsku zajednicu u istočnoj Srbiji?
Kod nas je to još veća katastrofa; u nekim oblastima ima rumunskih sela koja jednostavno umiru. U nekim kućama ostali su samo stari ljudi, a nakon što umru i kuća se zatvara, jer se unuci rađaju u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj ili nekoj drugoj zemlji na Zapadu i vraćaju se samo jednom godišnje, u boljem slučaju, na kućne slave ili kada sahranjuju stare. U istočnoj Srbiji fenomen migracija je počeo mnogo ranije, od ‘70-ih godina, kada su otvorene granice; otišli su da zarade nešto novca i naprave sebi bolje domove. Sagradili su svoje kuće, sa dva ili tri sprata, ali se nikada nisu vratili.
I nemojte da mislite da su otišli samo Rumuni. Otišli su i Srbi. Čitava su sela depopulizovana (ispraznila) i ostaju pusta. Sada se točak okreće, da tako kažem, da Srbima ostaje pusta i nenaseljena zemlja, zemlja za koje kažu da je njihova, ali to ni izdaleka nije tačno. Nismo mi odnekud (ovde pali), nego smo na ovom delu sveta još od naših predaka, iz vremena Dačana.
Timočko namesništvo nije sada osnovano, ono je (samo) ponovo aktivirano. Crkva nikada nije raspuštena, ali nije imala moć i uslove da funkcioniše. Međutim, taj pepeo je ostao sa ponekim plamenom koji je neprestano tinjao, održavajući veru i želju za ispovešću.
Crkva je glavni stub i stub naroda koji čuva nacionalni identitet i nacionalnu veru. Zato se i udaralo na Crkvu. Ali mi se borimo da se to ne ponovi. Borimo se da nas niko ne odvoji od naše pradedovske vere, otadžbine i nacionalne Crkve, a da ostanemo verni građani naše države u kojoj živimo – srpske države.
Napomena: Intervju oca Bojana Aleksandrovića smo preveli sa sajta “Ziaru Ilumina” bez ikakvog komentara.
Prevod sa rumunskog i obrada: Slaviša Lekić/teolog, putopisac, profesor i kolumnista
[…] Panel – verske slobode […]