Piše: Nenad Čanak
U poplavi političkih govora u poslednje vreme, jedan mi je osobito privukao pažnju. Zbog toga sam ga pažljivo prepisao u svoj dnevnik.
“Gospodo poslanici,
Već nekoliko meseci trpimo mi svi pod pritiskom jednog problema, kojeg nam je darovao versajski diktat i koji je sada u svojoj izopačenosti postao nepodnošljiv. Knin je bio i jeste srpski grad. Koridor je bio i jeste srpski. Sve ove oblasti imaju da zahvale za svoj kulturni napredak isključivo srpskom narodu, bez kojeg bi u ovim oblastima vladalo najveće varvarstvo. Knin je od nas rastavljen, a Koridor aneksiran od strane Hrvatske. Srpska manjina koja tamo živi je zlostavljana na najmučniji način. Preko milion ljudi srpske krvi moralo je u toku 1991 i 1992 da napusti svoju otadžbinu. Kao i uvek, tako sam ja i ovde pokušao da sprovedem izmenu nepodnošljivog stanja putem najmiroljubivijih predloga za reviziju. Laž je kad se u svetu tvrdi da smo sve naše revizije pokušali da sprovedemo samo pod pritiskom, bilo je prilike da se revizija sprovede i putem miroljubivog sporazuma.
To se nije učinilo. U svakom pojedinom slučaju ja sam tada ne jedan put, već više puta dao predloge za reviziju nepodnošljivog stanja. Ja sam tada formulisao srpske predloge i moram još jedanput da ponovim da nema ničeg lojalnijeg ni skromnijeg od ovih predloga koje sam podneo. I hteo bih sada svetu da kažem: samo sam ja bio u stanju da učinim takve predloge: jer ja znam da sam se tada zamerio shvatanju miliona Srba.
Ovi predlozi su bili odbijeni. Ali ne samo to: na njih se odgovorilo mobilizacijom, pojačanim terorom, jačim pritiskom na Srbe u ovim oblastima i postepenom borbom na ekonomskom i političkom polju u poslednje vreme da se uništi vojnički slobodan grad Knin, kao i njegova ekonomija. Hrvatska je raspirila borbu protiv slobodnog grada Knina. Ona i dalje nije bila spremna da pitanje Koridora reši na jeftiniji i za obe strane pravičniji način. Ona nije ni mislila da se pridržava obaveza prema manjinama.
Moram ovde reći da se Srbija sve vreme pridržavala svojih obaveza. Manjine koje žive u Srbiji nisu progonjene. Neka jedan Mađar ustane i izjavi, da su možda Mađari, koji žive u Vojvodini, ugnjetavani, mučeni i obespravljeni. To ne može niko da tvrdi.
Pokušalo se da se postupak protiv Srba opravda time što se izjavilo, da su oni provocirali. Ne znam u čemu se sastoje “provokacije” dece ili žena, koji su bili zlostavljani i odvedeni, ili “provokacije” onih, koji su bili na životinjski i sadistički način ubijeni. Ali jedno znam: nema velike nacije koja ima časti a koja bi mirno i dalje posmatrala takvo stanje.
Uprkos tome sam učinio još jedan poslednji pokušaj. Iako sam bio ubeđen, da sa hrvatskom vladom, možda zbog njezine zavisnosti od razularene divlje soldateske, nije moguć ozbiljan sporazum, primio sam predlog za posredovanje od strane britanske vlade. Ja sam sa svojom vladom tamo dva puna dana sedeo i čekao da li će hrvatska vlada pristati, da pošalje napokon svoga opunomoćenika ili ne. Ona nam do sinoć nije poslala opunomoćenika, već je saopštila preko svog ambasadora, da ona sada proučava da li je i ukoliko u položaju da pristane na engleske predloge: ona bi ovo saopštila Engleskoj.
Time su predlozi za posredovanje propali. Jer, kao odgovor na predlog posredovanja objavljena je opšta mobilizacija u Hrvatskoj i druga nova teška nedela. Ovi događaji su se noćas opet ponovili. Nedavno je bilo zabeleženo u jednoj noći 21 granični incident, a noćas ih je bilo 14, između kojih 3 vrlo teška.
Ja sam zato odlučio, da sa Hrvatskom govorim istim jezikom, koji ona prema nama već nekoliko meseci upotrebljava. Ja ću ovu borbu tako dugo voditi protiv bilo koga, dok sigurnost države i njena prava ne budu zagarantovana.
Ali, ako neko misli da se ovoj nacionalnoj zapovesti može suprotstaviti direktno ili indirektno, taj će biti uništen! Nećemo da imamo nikakvog posla sa izdajnicima! Mi priznajemo samo naše staro načelo: nije važno da li ćemo mi živeti: važno je da naš narod – da Srbija živi.
Zaključujem sa rečenicom koju sam nekada izrekao, kada sam otpočeo borbu za vlast u Srbiji. Tada sam rekao: ako naša volja bude tako jaka, da je nikakva nesreća ne može slomiti, onda će naša volja i naš srpski Čelik slomiti i pobediti svaku nevolju.
Živela Srbija!”
Na prvi pogled, teško je u gore izrečenom videti nešto osobito zanimljivo. Istini za volju, možda je krivica za to i do mene jer sam u tekstu na svoju ruku izmenio pet reči i dve godine. Razlog za to je bio jednostavan: Ovaj je govor održan 1. septembra 1939. godine u Nemačkom parlamentu. Govornik se zvao Adolf Hitler.
Tekst je DOSLOVNO prepisan iz knjige “STO DOKUMENATA ZA PREDISTORIJU RATA” koja je u stvari “Izbor iz zvanične Nemačke Bele knjige” u izdanju Nemačkog Obaveštajnog Biroa Deutcher Verlag – Berlin izdate 1939. godine na srpsko-hrvatskom jeziku. Izmenjene reči su: Dancig – Knin, Nemačka – Srbija, Poljska – Hrvatska, Francuz – Mađar, Sarska oblast — Vojvodina i godine 1919, 1920 – 1991, 1992.
Dancig je ostao u Poljskoj.
Teritorija Nemačke je značajno smanjena.
Adolf Hitler se ubio.
Njegovim saradnicima je suđeno u Nirnbergu.
01. 05. 1993.
(Nezavisni i Borba)
Autonomija
